Cveće Mi Veli, Zbogom Ostaj

Cveće mi veli – zbogom ostaj,
I krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
Da nikad više videti neću.

No, šta ću, draga, i šta znam – 
Ja videh njih i zemlju ovu,
I samrtnički drhtaj sam
Primiću kao miloštu novu.

I zato što cilj, celoga veka, 
Postigoh, idući s osmehom zdravlja –
Ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,
Da se na svetu sve ponavlja.

Nije li svejedno – drugi će doći, 
Tuga rastužiti otišlog ne sme.
A ostavljenoj u tihoj noći
Drugi će lepše pružiti pesme.

I prateći pesmu dušom žene, 
Draga uz drugog, usred slavlja,
Setiće se možda i mene,
Ko cveta koji se ne ponavlja.

Sergej Jesenjin